О књизи: година / Речни талас, пригушени јецаји, повремено је пажљиво додиривао гумену страну чамца. Олег је полако, покушавајући да не наруши крхку тишину, спустио весло у прозирне речне токове и из неког разлога погледао у небо. Тамна силуета змаја монотоно је оцртавала плаветнило без дна са својим белим облацима, равнодушно гледајући у осуђену земљу. Она је негде иза тог плавог свода. Приближава се неумољиво, као џелатска секира жртвином врату. Чудно. Није је осетио. Напротив, овде, усред ове тишине, не слухом, већ неким другим осећањем, опажајући кретање хладних речних потока, кретање грана дрвећа и шумских влати, тишину древног камења, осећао је дах вечности.